St. Mark's Church

The church is really beautiful and has many good and wonderful things to learn

A beutiful church!

Super

Веома интересантна црква са лепим двориштем. У самој цркви има неколико старих реликвија.

Предивна стара црква необичне спољашности. Један од симбола Ужица. Обавезно је посетити кад сте у овом граду. Налази се у ширем центру. Од главне улице и музеја удаљена свега два минута лаганог хода.

Velika ljepota starog zdanja.

Mesto gde stvarno odmorite dusu

Duh ovog vremena još nije pogazio ovo Sveto Mesto.

Првобитна стара ужичка црква, такође, посвећена Светом апостолу и еванђелисту Марку подигнута је 1721. године. Смештена је у делу града познатом по имену стара Варош или Царина. У времену када су Ужицом владали Турци та богомоља је спаљена и на њеним темељима подигнута садашња црква. Она је подигнута 1828. године, за време кнеза Милоша Обреновића.

Црква Светог Марка

Стара ужичка црква, посвећена Светом апостолу и еванђелисту Марку подигнута је 1721. године. Смештена је у делу града познатом по имену стара Варош или Царина. Писац „Самоуког рукописа“, сведок бурних времена у историји Ужица помиње шејха Мухамеда ужичанина, који је живео у првој половини XVIII века. „Тај је шеик одобрио Србима да начине себи мало цркве ђе ће се Богу молити и још неке олакшице, те су зато неки Турци омрзли шеика. Тада је по свој прилици подигнута Црква Светог Марка на Вароши.“
У садашњем обличју Црква је подигнута 1828. године, за време кнеза Милоша Обреновића, а на темељима поменуте, старије, богомоље из прве половине XVIII века. Са југозападне стране, у непосредној близини Цркве, 1890. године један ужички спаxија је подигао леп, упечатљив звоник, висок 18 метара. Његова доминација из горње Вароши, сведочила је да је време ропства прошло и да је глас звона утихнуо исламску песму са 34 џамије, колико их је било док Турци нису напустили Ужице 1862. године.
Више од саме грађевине и скромно обликоване унутрашњости, духовну величину Старе ужичке Цркве представља богата ризница икона и богослужбених предмета. Она је сведок да литургијска свест хришћана није нестала ни у најтежим временима ропства. Из ње се види жива вера, да је овај свет Божји свет, а ми крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, деца Божија. Та вера је победила свет и ропство, она је вреднија од свих грађевина и свих царства овога света. Она чува душу, Име и Имање, јер све ће ово бити и проћи, а вечно ће бити само оно што је освећено у Цркви и Светој служби. Носећи у себи овакву свест и веру, хришћани Ужица су благодарни Богу прилагали својој Цркви иконе различитих сликарских школа као и богослужбене предмете: путире, крстове, кандила, кадионице, златовезне покриваче и слично.
Међу најзначајније иконе Старе Цркве спада итало-критски Христос Сведржитељ из XVI века на коме доминира византијска духовност и ренесансна прецизност. Ова икона данас украшава владичански трон Цркве чувајући литургијско знање да је сад и овде епископ Цркве икона Христова. Овој школи припада и икона Богородице са Христом, такође из XVI-XVIII века, рад врсног мајстора са византијског југа. Вредна помена је и икона Богородице са Христом и Светим Јованом Крститељем у којој видимо доминацију ренесансних детаља, златне позадине, орнаментике, моделације ликова као и западни нимбус око главе Светог Јована. Уз ову икону олтар Цркве Светог Марка краси и икона Светог Архиђакона Стефана, рад Симеона Лазовића са почетка XIX века. Из прве половине XIX века имамо и две иконе пророка Исаије и Соломона у овалним медаљонима са дуборезом, вероватно са двери Старе Цркве. Ове иконе су изложене у ризници, смештеној у храстовим ормарима, на западном зиду цркве. У овој поставци се могу видети филигрански крстови из XIX века, рад врсних ужичких кујунџија,који су иза себе оставили и сребрна кандила и кадионице неизрециве лепоте. Поред кујунџија Ужице је имало умешне и побожне жене које су своју љубав према Богу изражавале на свили и кадифи златотканим везом, који гласно пева: „…све што дише нека хвали Господа“.
Због трошности материјала (ћерпич, дрво…) Црква је више пута обнављана како би се сачувала од времена и пролазности материјала који су је обликовали. Обнављајући Цркву Ужичани су више обнављали себе него саму Цркву, јер Црква је Божија и она ће увек постојати, али ми ћемо бити и постојати, само ако будемо део Цркве, уграђени вером и животом у Тело Христово. Летопис Цркве памти обнову са краја XIX века, потом 1921, као и 1966. и око 1990. године. Последња, темељна обнова била је од 2004. до 2006. године, када је црква поново освећена за богослужбену употребу на Марковдан 2006. године. Ова обнова би у време Епископа жичког Г. Хризостома, а старешина Цркве би Милић Драговић, протојереј.
У овој последњој обнови Црква је сачувала стари изглед и добила нови сјај. Дрвени свод наткриљује нови под са старим амвоном и подним грејањем. Нови иконостас од ораховог дрвета украсио је Љубан Марић из Лелића, а иконе на њему дело су академског сликара мр Видоја Туцовића.....

😇🙏🙏🙏

Црква Св. Марка у Ужицу, налази се у улици Николе Пашића 41 и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Црква Светог Марка
Стара ужичка црква, посвећена Светом апостолу и еванђелисту Марку подигнута је 1721. године. Смештена је у делу града познатом по имену стара Варош или Царина. Писац „Самоуког рукописа“, сведок бурних времена у историји Ужица помиње шејха Мухамеда ужичанина, који је живео у првој половини XVIII века. „Тај је шеик одобрио Србима да начине себи мало цркве ђе ће се Богу молити и још неке олакшице, те су зато неки Турци омрзли шеика. Тада је по свој прилици подигнута Црква Светог Марка на Вароши.“

У садашњем обличју Црква је подигнута 1828. године, за време кнеза Милоша Обреновића, а на темељима поменуте, старије, богомоље из прве половине XVIII века. Са југозападне стране, у непосредној близини Цркве, 1890. године један ужички спаxија је подигао леп, упечатљив звоник, висок 18 метара. Његова доминација из горње Вароши, сведочила је да је време ропства прошло и да је глас звона утихнуо исламску песму са 34 џамије, колико их је било док Турци нису напустили Ужице 1862. године.

Више од саме грађевине и скромно обликоване унутрашњости, духовну величину Старе ужичке Цркве представља богата ризница икона и богослужбених предмета. Она је сведок да литургијска свест хришћана није нестала ни у најтежим временима ропства. Из ње се види жива вера, да је овај свет Божји свет, а ми крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, деца Божија. Та вера је победила свет и ропство, она је вреднија од свих грађевина и свих царства овога света. Она чува душу, Име и Имање, јер све ће ово бити и проћи, а вечно ће бити само оно што је освећено у Цркви и Светој служби. Носећи у себи овакву свест и веру, хришћани Ужица су благодарни Богу прилагали својој Цркви иконе различитих сликарских школа као и богослужбене предмете: путире, крстове, кандила, кадионице, златовезне покриваче и слично.

Међу најзначајније иконе Старе Цркве спада итало-критски Христос Сведржитељ из XVI века на коме доминира византијска духовност и ренесансна прецизност. Ова икона данас украшава владичански трон Цркве чувајући литургијско знање да је сад и овде епископ Цркве икона Христова. Овој школи припада и икона Богородице са Христом, такође из XVI-XVIII века, рад врсног мајстора са византијског југа. Вредна помена је и икона Богородице са Христом и Светим Јованом Крститељем у којој видимо доминацију ренесансних детаља, златне позадине, орнаментике, моделације ликова као и западни нимбус око главе Светог Јована. Уз ову икону олтар Цркве Светог Марка краси и икона Светог Архиђакона Стефана, рад Симеона Лазовића са почетка XIX века. Из прве половине XIX века имамо и две иконе пророка Исаије и Соломона у овалним медаљонима са дуборезом, вероватно са двери Старе Цркве. Ове иконе су изложене у ризници, смештеној у храстовим ормарима, на западном зиду цркве. У овој поставци се могу видети филигрански крстови из XIX века, рад врсних ужичких кујунџија,који су иза себе оставили и сребрна кандила и кадионице неизрециве лепоте. Поред кујунџија Ужице је имало умешне и побожне жене које су своју љубав према Богу изражавале на свили и кадифи златотканим везом, који гласно пева: „…све што дише нека хвали Господа“.

Због трошности материјала (ћерпич, дрво…) Црква је више пута обнављана како би се сачувала од времена и пролазности материјала који су је обликовали. Обнављајући Цркву Ужичани су више обнављали себе него саму Цркву, јер Црква је Божија и она ће увек постојати, али ми ћемо бити и постојати, само ако будемо део Цркве, уграђени вером и животом у Тело Христово. Летопис Цркве памти обнову са краја XIX века, потом 1921, као и 1966. и око 1990. године. Последња, темељна обнова била је од 2004. до 2006. године, када је црква поново освећена за богослужбену употребу на Марковдан 2006. године. Ова обнова би у време Епископа жичког Г. Хризостома, а старешина Цркве би Милић Драговић, протојереј.

Stara pravoslavna crkva, od drveta, kulturno blago Uzica

Odusevila me unutasnjost crkve...

Vredi posetiti ko dolazi u Užuce.

Lepa crkva čija je stara arhitektura očuvana.

Lepa...neobicne gradnje.

Moj kutak za "rasterećenje", "resetovanje" i "punjenje baterija".

Starešina crkve je veliki čovek.