Стара школа

За ову сада стару школу износим неколико детаља. Школа је отворена још у време прве владавине кнеза Милоша, у времену стварања српске државности. Дотадашње црквене и манастирске школе прелазе у државнун управу. И школе, сада уређенијег типа за основно образовање отварају се у градовима. Ова школа је једна од првих десет таквих школа отворених у селима тадашње Србије чија је престоница била још у Крагујевцу.
Школа се налази у пољима на четворомеђи суседних села, далеко од свих насеља али подједнако далеко за ђаке из сваког села. У почетку је била интернатског типа за ђаке из ширег окружења.
Школа је лоцирана на широком платоу висоравни која доминира великим делом Шумадије па је неко време у летњем периоду служила и за летовања градске деце.
Ова школа је уствари школски комплекс од: - школске зграде са учионицама, канцеларијама, учитељским станом чак и подрумским просторијама. – Школског дворишта, игралишта, помоћних просторија, бунара за воду, високе звонаре чије се звоно чуло у четири села. – Учитељске баште и хектарског воћњака са баром за заливање, али више за прање деце да не улаза каљавих ногу у учионице.
Недалеко испод школе налази се прастара црква коју је обновио кнез Милош 1824. године. Између школе и цркве, до педесетих година прошлог века постојала је кућа писца, и највећег српског сатиричара, Радоја Домановића који је и најпознатији ученик ове школе. Радојев деда и стриц били су свештеници ове цркве а радојев отац учитељ у овој школи. У плејади ученика ове школе поред писца било је и генерала, државника, хероја ...
Школа је престала са радом почетком седамдесетих година прошлог века.
У овој школи сам и ја добио доста батина. У томе су деца била потпуно равноправна па су батине добијали и они који су заслужили и они који нису заслужили. Последње никад заборављене батине добио сам као најбољи ђак школе, јер нисам одмах пришио ознаку тог статуса на своју одећу (нисам имао црвену тканину). Т акве ране на души зарасту али остају ожиљци и после седамдесет година.

Ovde sam isao u skolu